Postoji jedno pitanje koje može da otkrije mnogo više o čoveku nego što na prvi pogled izgleda. Šta radite kada vam neko zatraži poslednju kockicu omiljene čokolade? Da li je bez razmišljanja pružite, ponudite čak i više nego što je traženo ili se pravite da niste čuli pitanje? Naravno, većina nas će reći da rado deli sa drugima, naročito sa ljudima koje voli. Ali stvari postaju malo komplikovanije kada se u priči pojavi poslednji komad omiljenog slatkiša, posebno ako smo ga čuvali baš za trenutak kada ćemo konačno imati malo mira. Tada na površinu isplivavaju naše male navike, neobični rituali i ona simpatična sebičnost koju gotovo niko ne voli da prizna. Ispostavlja se da svako od nas ima neka svoja pravila kada su slatkiši u pitanju, čak i ako ih nikada nije izgovorio naglas.
Da li ste od onih koji čuvaju najbolje za kraj?
Sigurno poznajete nekoga ko omiljenu čokoladu može da čuva danima. Kupi je, pažljivo odloži i čeka pravi trenutak da je otvori. Možda će to biti petak uveče, kada završi sve obaveze, ili nedelja popodne, uz omiljenu seriju. A onda postoje i oni drugi, koji pakovanje otvore još na putu od prodavnice do kuće. Za njih je najbolji trenutak upravo onaj u kojem su poželeli nešto slatko. Ni jedni ni drugi nisu u pravu ili u krivu, samo imaju drugačiji odnos prema zadovoljstvu. Slične razlike primećujemo i za stolom. Neko će prvo pojesti ono što najviše voli, dok će neko drugi najbolji zalogaj pažljivo sačuvati za kraj. Zanimljivo je koliko se takve navike zadržavaju i kada odrastemo. Menjamo poslove, gradove, rasporede i način života, ali i dalje imamo svoj mali redosled uživanja u omiljenim stvarima. A kada se na stolu nađu različiti ukusi čokolade, nastaje sasvim nova dilema. Da li prvo probati nešto poznato ili dati šansu ukusu koji nikada ranije nismo izabrali?
Misterija slatkiša koji nestaju iz kuhinjskog ormarića
U gotovo svakom domaćinstvu postoji jedno mesto na kojem stoje slatkiši. Nekada je to posebna fioka, nekada polica u kuhinji, a ponekad sasvim obična kutija za koju svi ukućani vrlo dobro znaju. Ipak, iz nekog neobjašnjivog razloga, sadržaj tog mesta ume da nestane mnogo brže nego što smo očekivali. Naročito kada kupimo nešto što svi vole. Tada počinje mala porodična istraga. Ko je pojeo poslednji keks? Zašto je kutija prazna, a još uvek stoji na polici? I ko je vratio gotovo praznu teglicu Eurocrema u ormarić, kao da će se preko noći sama napuniti? Najzanimljivije je što na takva pitanja uglavnom niko nema odgovor. Svi su pojeli samo malo, niko nije uzeo poslednje, a slatkiši su nekako ipak nestali. Naravno, sve se završava osmehom, ponekom šalom i obećanjem da ćemo sledeći put kupiti veće pakovanje. Jer postoje proizvodi koji se jednostavno ne zadržavaju dugo kada ih deli više ljudi. A možda je baš to najbolji dokaz koliko uživamo u njima.
Šta naš izbor slatkiša govori o nama?
Kada bismo napravili malu anketu među prijateljima, verovatno bismo otkrili da gotovo svako ima svoj omiljeni slatkiš, ali i veoma određeno mišljenje o tome kako se on pravilno jede. Ljubitelji Eurocrema mogli bi satima da raspravljaju da li su bolji beli ili crni deo, ili je ipak najbolja kombinacija oba. Neko voli da ga namaže na palačinke, neko na hleb, a neko će priznati da mu je ponekad sasvim dovoljna jedna kašičica. Slično je i sa keksom. Jedni ga jedu uz kafu, drugi uz mleko, a treći ne razumeju zašto bi im uopšte bio potreban napitak. Tu su i ljubitelji hrskavih čokoladnih zalogaja, poput Choco Biscuita, kojima je upravo spoj različitih tekstura najlepši deo uživanja. Naravno, izbor slatkiša ne može pouzdano da otkrije naš karakter, ali može da bude odličan povod za razgovor. Dovoljno je da nekoliko ljudi sedne za isti sto i započne priču o omiljenim ukusima, pa da vrlo brzo otkrijemo koliko se razlikujemo čak i u tako jednostavnim stvarima. I koliko smo spremni da branimo sopstveni izbor, kao da je u pitanju neka naročito važna životna odluka.
Zašto je poslednji zalogaj uvek najvažniji?
Postoji jedna zanimljiva situacija koja se ponavlja na porodičnim okupljanjima, u kancelarijama i među prijateljima. Na tanjiru ostane poslednji komad čokolade ili keksa i odjednom svi postanu izuzetno ljubazni. „Uzmi ti“, kaže jedan. „Ne, ne, ja sam već jeo“, odgovara drugi. Treći tvrdi da uopšte nije gladan, iako je nekoliko minuta ranije pohvalio baš taj slatkiš. Onda neko preseče poslednji komad na dva dela, kao da rešava ozbiljan diplomatski spor. Takvi mali trenuci govore mnogo o našim odnosima sa ljudima. Deljenje hrane često je način da pokažemo pažnju, gostoprimstvo ili jednostavno želju da neko drugi uživa u nečemu što i sami volimo. Zato slatkiši imaju posebno mesto na druženjima, proslavama i spontanim susretima. Nisu razlog zbog kojeg smo se okupili, ali često postanu deo atmosfere koju pamtimo. Uz njih se razgovori produžavaju, šale ponavljaju, a ono poslednje parče nekako uvek dobije veću važnost nego što bi trebalo. Možda zato što nam, kada nam je lepo u društvu, nije toliko važno ko će ga na kraju pojesti.
Možda nikada niste razmišljali o tome koliko malih navika imamo kada su omiljeni slatkiši u pitanju. Neko ih čuva za posebne prilike, neko ih kupuje spontano, neko uvek bira isti ukus, dok drugi jedva čekaju da probaju nešto novo. Neko će bez razmišljanja podeliti poslednju kockicu čokolade, a neko će je vrlo pažljivo sakriti za kasnije. I sve su to male, simpatične razlike koje svakodnevicu čine zanimljivijom. U bogatoj ponudi Swissliona, od Eurocrema i čokolada do keksa i drugih poslastica, svako može da pronađe nešto po svom ukusu, ali i nešto što će rado podeliti sa drugima. Zato sledeći put kada se na stolu nađe omiljeni slatkiš, obratite pažnju na to šta se događa oko vas. Možda ćete otkriti da imate prijatelja koji uvek čuva najbolje za kraj, kolegu koji nikada ne odbija čokoladu ili člana porodice koji uporno tvrdi da ne voli slatko, ali nekako uvek prvi primeti kada otvorite novo pakovanje.
A sada nam iskreno priznajte: da li ste od onih koji dele slatkiše ili od onih koji imaju svoju tajnu zalihu?